Када је генерал-пуковник Новица Симић, славом у свом народу неовјенчан пробијач коридора ка Србији и потоњи начелник генералштаба Војске Републике Српске преминуо 2012. године, питао сам кришом и стидљиво једног градског оца, да се Тузланска улица преименује њему у част.

„Сачувао је Бању Луку и Босанску Крајину од судбине Книна и његове Крајине, читав рат бранећи коридор, да га не прекине Тузлански корпус и Хрватска војска преко Орашја“, образлагах тада симболику тог потеза. Веза са Србијом је војно опстала. Српска је у миру постала држава из два дијела, што се крије на званичним картама и временској прогнози у Дневнику.

Помоћ јавности нијесам тражио, јер ми је било стидно. Вријеме ће показати и глупо. Осим што ни мене, ни њега, нико никад није могао оптужити за корупцију и непотизам, мој отац је први српски генерал, који није сахрањен као да је пред кућом скапао кер на ланцу. Неке псе достојније сахране, него што смо се одужили генералима умрлим прије њега. А сјећање на њих је због оних који их нијесу познавали, а треба им објаснити значај њиховог дјела. Не због нас старијих.

 

Први пут су, дакле, сахрану уз државне почасти пратили медији, окупила се силесија народа и њени изабрани и именовани представници; што је било масло којим су моје руке умазане до лаката. Гвожђе се кује док је вруће – говорио сам том градском надлежнику седмицу, двије по укопу. Нећу га именовати, јер се на томе и стало.

За оца нијесам лобирао јавно. Чак ни када су ми рекли да Модрича намјерава свом ослободиоцу подићи бисту у центру града. (Није још.) Но, нескривено сам се залагао да коначно добијемо централно-спомен обиљежје борцима ВРС, те да се на Бански двор врати двоглави орао Карађорђевића.

Нико ме није звао да у србијанском документарцу о операцији Коридор 92 кажем нешто у име Новице, који је оправдано одсутан са часа, али сад ћу да вам кажем нешто што нећете заборавити. Не само да ћемо за почетак поставити плочу са именом војске којој је припадао, већ је, док сам ја жив, нико неће смјети скинути! Моја команда је извршна:

Вољно!

Извор – Фронтал