Ни 24 године од завршетка рата, становници Вишеграда не могу заборавити све страхоте и ужасе које су доживели током последњег рата. Сећање на 1. август 1992. не бледи, ране нису зацелиле а највише боли неправда и чињеница да за почињене злочине до данас нико није одговарао. Тог 1. августа капитулирала је људскост.Звери у људском облику наоружане аутоматима, митраљезима, секирама али и мржњом према свему што је српско напали су тог врелог, летњег дана мало село Јелашци и починили невиђен масакр. Село које је пре рата бројало 33 становника, у трену је попаљено и збирсано са лица земље.
На кућном прагу је стрељано једанаест цивила, дакле трећина села. Преживела је само старица Миља Савић која је успела да се склони у оближњу шуму. Тог дана, само игром случаја тешку судбину је избегао Петроније Јеличић који је био у граду. При повратку кући дочекало га је болно сазнање: на кућном прагу стрељани су му отац Тривун, мајка Сава, супруга Мирјана, осмогодишња ћерка Драгана и десетогодишњи син Видоје. Ова вест заувек му је променила живот..вредан и поштен човек којег су сви знали само по добру, доживео је престрашну судбину и то без разлога и без повода.
Његови најмилији побијени су само јер су били српске националности. Видоје и Драгана играли су се тог дана у своме дворишту..уживали су у безбрижном детињству! Као и сва деца смејали су се, трчкарали и веселили несвесни зла које им се приближавало..Мирјана је вредно радила по кући, чекајући супруга да се врати из града а стари Тривун и Сава спокојно су уживали гледајући унуке како се играју, били су поносни и задовољни…Муслимански војници, махом комшије из суседних села, упали су у село и побили све што су затекли. Врисци и јауци жена и деце чули су се километрима далеко. Видоје и Драгана стрељани током игре у свом дворишту…
Текст припремио:Вељко Остојић
