Данас је на месном гробљу у Белом Потоку након помена, одржаног у Цркви Свете Марије Магдалене, сахрањен наш пријатељ, брат и саборац – Никола Симић Циго.

Првог међу једнакима испратили смо једноставно и величанствено, какав је и сам био. Иза њега је остала ожалошћена супруга, саборци, пријатељи и родбина.

Не постоје речи којима би се описао осећај туге и поноса са којим смо последњи пут рекли збогом нашем Николи, али би се са говором, који је Капетан Драган имао прилику да одржи, дефинитивно сви сложили.
У наставку можете прочитати текст говора у целости:

Капетан Драган:

”Браћо и сестре, драги саборци и пријатељи,
Отишао је изненада, нашим погинулим ратницима, Никола Симић Циго. Сигурно један од највећих српских бораца ове епохе. Један од оних који могу да, својим јуначким подвизима, достојно представљају све нас, колико нас има, и пред прецима и потомцима.

Постоје такви појединци, јунаци, који у себи носе све најбоље врлине својих ратних другова. Храбри припадници специјалних јединица свих српских времена: од Вука Мандушића и Никца од Ровина, па до Стевана Синђелића, Михаила Маџаревића и Воје Танкосића.

А Никола Симић, наш Циго, је био баш такав, као први међу једнакима. Међу јунацима из живе легенде о српској части храбрости и јунаштву.

Векови пролазе, епохе се мењају, али храброст не застарева, нити нестаје код нас Срба. И то се све збива искључиво у одбрамбеним, отаџбинским ратовима. Што још више подиже вредност и значај ових митских, а опет, сасвим реалних јунака. И они су зато наша права и највећа елита, која спремно ризикује животе за своје ближње, задивљујући притом храброшћу, чак и непријатеља.

Е, баш такав је био наш Циго. Прва и „најстарија” беретка, официр „Книнџи”, комадант Црвених беретки, понос Крајине и Србије. Човек звани храброст! Јунак без страха и мане, наш брат, и наш понос, Никола Симић Циго.

Ако би се по нечему он ипак разликовао од других јунака из ове, и свих претходних епоха, то би била — сигурно ВЕРНОСТ.
Никола је био увек веран безусловно, и до краја, без икаквих сумњи када је у питању нешто што би једном заволео и заветовао се чашћу на веерност. И својој јединој жени, и својим ратним друговима, и ветеранима Јединице, које је неуморно предводио. Све до задњег часа и посљедњег даха, а, пре свега, био је одан својој вери и мајци Србији. Сам је себи, а и Богу, дао заклетву верности, и остао најпоузданији чувар оних које би једном, а заувек, заволео. И за то, као и за веру или љубав, треба имати талента. А његов највећи таленат и најбоља врлина је била у његовој части.

Све што би једном изрекао, било је запечаћено. Све у Николином животу било је једнако једноставно, колико и величанствено.

Највеће јунаке, славе тек оне будуће генерације, које откривају, као најзначајнију драгоценост, ове учитеље „живота што се не плаше смрти”. Оне, који гледају лицем у смрт и не плаше је се јер су пре тога савладали све своје страхове, и тако постали бесмртни, још за живота.

Бог је одредио тренутак, када је Николу позвао к’ себи, у онај бесмртни строј поред Милоша, Лазара и Синђелића, што вечно чувају српску част, ти вечити хероји већ данас грле и прихватају једног од себи равних. Зашто баш сада и на овај начин? Не можемо знати. Али знамо, да никада нећемо дозволити да се Николино име заборави. Јер, док смо ми на ногама, Циго ће живети са нама и међу нама, баш, као и до сада. Наш крајишки и српски вук, курјак! Који не допушта да га ико кроти, понижава и везује…

По посљедњи пут Никола, поздрављају те твоја браћа Книнџе, Црвене беретке из твог вучијег чопора, чији ће урлик увек плашити непријатеља, баш, као и онда, када смо се по први пут срели!

Слава нашем Николи и Бог да му опрости све грехе, а српски народ да га памти док постоји!